Naime, nakon što bi životinja bila žrtvovana kiša bi spirala životinjsku mast i pepeo nakupljen ispod mesta spaljivanja, do obale reke Tiber. Žene koje su na tom mestu prale odeću, primetile su da je nakon pranja u pojedinim delovima reke, posle jake kiše, ta odeća bila mnogo čistija. Tako se pojavljuje prvi sapun ili bar njegova prva upotreba.

Međutim, najraniji materijalni dokazi o upotrebi sapuna vezuju se za iskopine iz perioda stare vavilonske civilizacije, gde je u nekim glinenim posudama pronađen materijal sličan sapunu. Smatra se da su Vavilonci (još od 2800 godine pre nove ere) sapun pravili od životinjske masti koju su kuvali sa pepelom. Pored ovog, neki raniji dokazi, kao Ebers Papirus (Egipat 1550. godina pre nove ere), otkriva da su drevni Egipćani mešali životinjska i biljna ulja sa alkalnim solima kako bi napravili supstancu sličnu sapunu.

Osim Vavilonaca i Egipćana, za sapun su znali  Mesopotamci, Kelti, Feničani, kao i stari Grci i Rimljani.

Svi su pravili sapun mešanjem životinjskih masti, loja, biljnih ulja (ricinusovo, maslinovo ili kokosovo) i bazne soli. Prvi sapuni su se uglavnom upotrebljavali za čišćenje kuhinjskog pribora, drugih predmeta i najrazličitijih površina, a ne za kupanje ili u medicinske svrhe. Tek je grčki lekar Galen, u drugom veku nove ere, proširio upotrebu sapuna na održavanje lične higijene, dok se ta praksa raširila celom Evropom za vreme vladavine rimskog carstva i trajala je sve do njegove propasti  kada je naglo prekinuta.

Smatra se da su loši uslovi života i nedostatak održavanja lične higijene glavni uzroci epidemije kuge u srednjem veku.

U ranim počecima, izrada sapuna je bila ekskluzivna tehnika koju su koristile male grupe proizvođača. Potražnja za sapunima je bila velika, a oni  veoma skupi. U mnogim područjima postojao je monopol na proizvodnju sapuna. Tako je kralj Čarls I, 1633. godine, dodelio četrnaestogodišnji monopol na izradu sapuna vestminsterskom društvu proizvođača sapuna.

Tokom vremena, recepti za proizvodnju sapuna postali su šire poznati, ali sapun je i dalje bio skup. Onda su biljni nusprodukti, životinjsko i biljno ulje bili glavni sastojci sapuna. Cena sapuna je značajno smanjena 1791. godine kada je Francuz Le Blanc otkrio hemijski proces koji je omogućio da se sapun prodaje za znatno manje novca. Više od dvadeset godina kasnije, jedan drugi Francuz je definisao odnose između glicerina, masti i baza što je označilo početak moderne proizvodnje sapuna.

Otkriće još jedne metode izrade sapuna 1800. godine učinilo je da sapun postane još jeftiniji i posledično dostupniji za šire narodne mase. Od tog vremena nije bilo nikakvih većih otkrića, a isti proces za proizvodnju se koristi do danas. Kako se razvijala hemija tako se jedini napredak mogao osetiti u pogledu produbljivanja saznanja o hemijskim supstancama koje su ulazile u sastav sapuna. Sredinom devetnaestog veka sapun za kupanje postao je odvojena roba od sapuna za pranje veša. Pakovao se i prodavao kao blagi sapun i postao dostupaniji za ličnu upotrebu. Tečni sapuni za ruke otkrivenu su 1865. godine, što u neku ruku produžava interesovanje ljudi za ovaj proizvod za održavanje čistoće.

Danas se sapuni upotrebljavaju za najrazličitije namene: ličnu, komercijalnu i industrijsku upotrebu. Tako postoje toaletni sapuni, sapuni za pranje odeće, posuđa, automobila, sapuni za kućne ljubimce, sapuni za tepihe, za decu, antibakterijski, dezodorantni, medicinski, krem sapuni i mnogi drugi.

Za mnoge vrste čišćenja sapuni nisu prvi izbor pogotovo kad postoji jako puno alternativnih proizvoda. Prema tome kako se mogu dobiti postoje ručno izrađeni, domaći i industrijski proizvedeni sapuni.

Istina je da svi sapuni nisu isti. Ne izgledaju isto, različito mirišu, razlikuju se po obliku, konzistenciji (tečni, čvrsti ili u obliku praha). Međutim najvažnija razlika je u njihovom sastavu. Svi ovi sapuni imaju različite hemijske formule i različite osobine. Različito su dobijeni, a u njima se nalaze najraznovrsniji sastojci. Pa dakle, kako se to sapun dobijen od prirodnih sastojaka razlikuje od onog proizvedenog u industriji?

Činjenica je da su sapuni koje mi danas kupujemo u supermarketima po sastavu približniji deterdžentima nego sapunu dobijenom na tradicionalni način. S tehnološkim napretkom moderna sredstva za čišćenje nadmašili su tradicionalni sapun u mogućnosti uklanjanja masnoća i prljavštine. Oni su takođe jeftiniji, jer se  proizvode u velikim količinama. Može takođe izgledati kao da su komercjalni sapuni bolji, jeftiniji, šareniji i mirišljaviji u poređenju sa tradicionalnim sapunima koje su koristile naše bake. Međutim to nije prava istina. Vođeni lakom i brzom zaradom, proizvođači komercijalnih sapuna smanjuju troškove njegove proizvodnje, ne obazirući se na važne aspekte i efekte kontinuirane upotrebe sapuna na koži.

Svi smo svedoci svakodnevnih reklamnih spotova koji propagiraju upotrebu sapuna koji ne isušuju kožu. Zatim sapuna kojima se dodaju kreme ili losioni da bi koža očuvala svoju vlažnost. Ako posmatramo iz drugog ugla ove reklame izgledaju kao priznanje proizvođača da sapuni ustvari isušuju vašu kožu! Takođe ono što nećete čuti je da prilikom industrijske proizvodnje sapuna, glicerin, koji učestvuje u održavanju vlažnosti kože, biva uklonjen. Njega naknadno dodaju u mnogo skuplje kozmetičke preparate, a sve radi povećanja zarade. Sapuni iz kojih je odstranjen glicerin su manje bazni i čvršći.

Sapun dobijen starinskim putem zadržava u svom sastavu sve dobre sastojke kao što je glicerin i nesaponifikovana ulja, pa na taj način pomaže u očuvanju prirodne vlažnosti kože. Takođe u svom sastavu nema konzervanse, površinski aktivne materije, antioksidanse, boje ili mirise koji mogu biti potencijalni alergeni ili koji mogu oštetiti površinu kože i značajno smanjiti njenu zaštitnu ulogu. 

Priča o sapunima ne može se zaključiti bez osvrta na uticaj upotrebe sapuna na funkciju kože. Naime fiziološka pH vrednost kože je blago kisela (od 4,1 do 5,8)  u zavisnosti od mesta gde se ona određuje.

U slučajevima kada je ova vrednost narušena to se odražava i na normalno funkcionisanje kože. Sapuni su pretežno bazna sredstva za pranje bez obzira da li ih ručno izrađujemo ili proizvodimo industrijski. Nakon njihove upotrebe pH vrednost kože se značajno poveća, ali se nakon određenog vremena i vrati na normalne vrednosti, što nije veliki problem ako se sapuni upotrebljavaju racionalno i kad je koža zdrava. Ono što je važno naglasiti je da je smanjenje vlažnosti kože i njenog lipidnog statusa značajno povećano primenom sapuna kod već suve i ispucale kože. Osetljiva koža nakon sedam dana pranja sapunima pokazuje znakove narušene kožne barijere.
U svim slučajevima kada je površinski sloj kože oštećen potrebno je koristiti one proizvode za čišćenje čija pH vrednost odgovara fiziološkoj vrednosti kože. Upotreba bilo kog sredstva pH vrednosti veće od 6 u ovakvim slučajevima može dovesti do pogoršanja stanja kožne barijere. Iz tog razloga znanje o pH vrednosti proizvoda, naročito dečije kozmetike, kao i onih proizvoda dermokozmetike koja se koriste kao podrška osnovnoj terapiji je veoma važna.

Na kraju ono što svakako možete učiniti za sebe, ali i za svoje ukućane je da pokušate da budete pametan kupac sapuna i na taj način smanjite ili sprečite štetne efekte njegove redovne i dugotrajne upotrebe. U tome možete da odete korak dalje pa napravite svoj prvi pravi domaći sapun. Za vas imam jedan savet: ne odustajte i dajte mašti na volju u pogledu izbora najraznovrsnijih ulja, prirodnih boja, mirisa i njihovih kombinacija.

autor teksta: dipl.ph. Ivana Stamenković, spec. farmaceutske tehnologije